U petak je pokopana moja prijateljica. Umrla je u 35. godini od raka dojke.

Upoznale smo se na hodnicima Klinike za tumore dok smo čekale (satima) da dođemo na red za terapiju herceptinom. Vrlo brzo smo se našle – mojih 40 i nešto i njenih 30 stavljale su nas u kategoriju mlađih žena i izdvajale iz grupe. Uvijek sam u rukama držala svoj standardni survival kit - bočicu vode, novine i – Sensu! A Sensu je u rukama gužvala i moja Ivana. Uskoro smo na terapije odlazile skoro veselo. Imale smo svoje rituale. Nalazile bismo se u sedam ujutro dok još nikoga ne bi bilo u bolnici, ostavile svoje papire i odlazile u obližnji kafić na zeleni čaj. Izvadile bismo svaka svoju zobenu kašu i doručkovale pa se oko osam vraćale u hodnik pun žena koje su čekale liječnike. Sestre u bolnici znale su da smo nerazdvojne i zafrkavale su da nam moraju naći fotelje jednu pored druge. A morale su! Jer je svaka listala svoju Sensu i onda bismo istodobno čitale članke i komentirale. Bez previše mahanja rukama, sestre nisu voljele kada bismo mahale rukama dok se nešto točilo u naše vene.

Ivana i ja pričale smo satima, na hodnicima, na terapiji, telefonom, u šetnjama... Dijelila sam s Ivanom svoje strahove, strasti, sumnje, ideje. Zvala sam je svojom enciklopedijom alternative jer je ona sve alternativne načine liječenja osobno isprobala! I jako smo se puno smijale. Uvijek smo se tako puno zajedno smijale. Poslije terapije uputile bismo se u šetnju gradom, na čaj, gledanje izloga i zdravi ručak! Slavile smo život.

Nakon završetka terapije i dalje smo se redovito nalazile – zajedno smo nosile modele na humanitarnoj modnoj reviji. Išle smo na izložbe, u šetnje. Ona je bila među prvima kojoj sam pokazala kako je divno ispala moja rekonstruirana dojka!

A onda su nas životi odveli u različitim pravcima. Bile smo u kontaktu, ali se nikako nismo uspijevale naći. Rekla mi je da je tumor ponovo tu, ali da je pod kontrolom. Ja sam joj javila kada sam saznala da ponovno moram na operaciju.

Zadnju poruku još čuvam u mobitelu. Od 16. listopada. Pisala je da se vraća u Zagreb i da ćemo se uskoro naći. Umjesto toga u petak sam saznala da je pokopana. Cijelu sam subotu plakala. Nakon što sam isplakala jezera suza i izbacila bol, odlučila sam da ću čuvati uspomenu na ljepotu njene duše time što ću slaviti život. Krajem studenoga krećem ponovo na kemoterapije, ali ću slaviti život. Ići ću na moderni ples i balet jer je to Ivana voljela i jer to volim. Izlazit ću. Družit ću se s prijateljima. Šetat ću, ići na koncerte. Slavit ću život. Kupit ću preskupu krpicu koju ne bih trebala kupiti. Jer ću slaviti život.
Ovo pišem u spomen Ivani. I slavim Život!
Ljiljana

U studenom uz časopis Sensa možete nabaviti knjigu Darje Rojec 'Sad je imam'*, osobnu priču o borbi mlade žene s rakom dojke.

*Dio prihoda od prodaje knjige daruju se Udruzi Sve za nju! Želite li dodatno pomoći radu te udruge, pozivamo vas da je podržite izravnom donacijom na žiro-račun: 2360000-1102016768.