Bijela kava

Hodam 

kroz bijelu kavu 

svanulo je na Kavkazu i sad putuje k meni. 

Jutro je i još se po unutarnjoj strani leđa 

iza oprsja i pod rebrima 

skuplja gotovo bolna  

nada. 

Ona dolazi iz sna. 

San ju je dozivao i u tom se dozivanju nekoliko  

puta promijenio. 

Smiješ se. 

Zubi ti rastu. 

Tiho se po sobi okrećem 

kao žlica u šalici 

plešem u svom toplom viru 

i pokušavam reći ne još 

ne još. 

Trenutak čije se tijelo već krenulo uvući u  

moje tijelo 

miris tvoje kose 

podiže 

šećer s dna 

kovitla ga. 

A onda je poput praska jedna zraka sunca udarila u 

poluotvorene oči i pomislio sam da je kraj 

da se bijela kava prolila  

pomislio sam da je početak 

da se to bijela kava prolila.

Ivica Prtenjača iz zbirke pjesama 'Tišina i njezine olovke' (izdavač V.B.Z)